Precenjena normalnost i život u kvadratićima

Nisam sigurna da li su se u populaciji (nemam bolju reč jer nikad nije bilo očiglednije koliko smo svi isti kada nas u strah satera jači neprijatelj) brže 'primile' maske ili izraz 'nova normalnost'. Ono što znam je da i jedno i drugo izazivaju skoro isti stepen neprijatnosti kod onih koji ih nose i pronose.

I jedno i drugo su oličenje naše spremnosti da prihvatimo bilo koji trend, pa nek je on i diktiran u ovom slučaju, da ih nosimo i koristimo iako nas žuljaju i čine da delujemo groteskno. 

E sad, ono što meni kudikamo teže pada jeste učestanost pominjanja te nove normalnosti.

U vezi sa tim imam dve velike dileme - ako je normalnost, da li je onda sve to na šta se ona odnosi, a pretpostavljam da je u pitanju realnost, svi ovi skupovi trenutaka oko tačke koja se zove sadašnjost i sve ono što nam se dešava u našim mikrokosmosima koji čine ovaj makrokosmos koji svako iz svoje tačkice zvane prostor koji zauzima vidi - zaista normalno? I ako je  normalnost nova, znači li to da je i sve pre globalnog vanrednog stanja bilo isto tako normalno, i po kom sistemu merenja normalnosti?

Ne znam ko mi može dati odgovore na ova pitanja, ali sigurno znam mnoge kojima nikad ništa nije bilo normalno. Možda oni najglasnije proklamuju ovaj trend jer se uzdaju u promenu ne videći da mogu jedino da krenu od sebe.

Bilo kako bilo, moj utisak je da je to još jedan način da se racionalizuje, ili jasnije rečeno, da se prihvati nešto što je neporecivo teško prihvatiti a svodi se na neminovnost, odnosno na konačnost i nešto što se ne može izbeći - život neće izgledati kao pre. Ali pre nego što krenemo da oplakujemo čovečanstvo i da gorimo u plamenu anksioznosti i paranoje, predlažem da probamo da razlučimo šta nas to u novom svetu toliko plaši. Mene recimo, najviše plaši strah od opšteg straha. Verujem da bih mogla da kažem da imam fobiju od panfobije. S obzirom na to koliko je popularno samodijagnostikovanje - mogla bih da se proglasim panfobifobičarem. Pored sasvim opravdanog straha od razboljevanja, kako za sebe, još više možda i za bliske ljude, ne znam šta bi drugo moglo da se navede kao najveća opasnost u periodu pred nama, koji toliko želimo da predvidimo da bismo ga lakše prigrlili pa ga nazivamo novom normalnošću. 

Dakle, šta je ono što je paralisalo svet mnogo više nego bolest sama? Sigurna sam da ćemo se oko toga složiti - strah od bolesti. Znači li to da mi već godinu dana živimo u strahu koji nadilazi ono što iskustveno već znamo da je realan rizik u slučaju i da obolimo od virusa koji hara? Ja mislim da je tako. 

Juče sam videla grafički prikaz života ko traje 90 godina (ah lepote!) u funkciji nedelja u godini. To vam je, ukratko, jedan pravougaonik ispunjen malim kvadratima od kojih je svaki jedna nedelja. Jedna nedelja našeg života. Neverovatno je koliko se vreme bolje percipira kroz prostor. Videvši taj skromni skup kvadratića, još jednom sam shvatila koliko razloga više imamo da te svoje kvadrate obojimo najživljim bojama. 

Zato predlažem da se manemo fobija i predviđanja i da koliko danas zamahnemo četkicama radosti i zagrabimo zrake koje nam Sunce nesebično daruje jer je naviklo da boji toplotom i svetlošću od pamtiveka i da ne brine da li je u toku normalnost nova ili stara.  Obojite i ovaj kvadrat koliko god možete sa željom da neko od vas preslika i da oslikavajući svoje dane i nedelje najzad zaboravimo da pratimo trendove u normalnosti. Normalnost nikad nije bila i nikad neće biti univerzalna i uokvirena, uobičajenost i poželjno ponašanje su nešto drugo. Život je sasvim prosto - da se živi, a svima nam je udeljena šačica kvadratića u koje ga možemo podeliti i truditi se da iz jednog u drugi idemo sa više vere, optimizma i vedrih boja ljubavi.