Osloni se na mene sad ti

Od malih nogu nas uče koje su to najpoželjnije osobine i najveće vrline. Divimo se čojstvu i junaštvu, vernosti i odanosti, znamo da smo vaspitani da budemo dobri ljudi, da radimo pošteno i trudimo se da nikoga ne povredimo, a ako smo još i malo naprednija verzija danas modernog poslovnog čoveka, izrazito koristimo meke veštine u ophođenju i brizi za osećanja ljudi sa kojima smo u kontaktu.

Pored svega ovoga, znamo šta tražimo od partnera i prijatelja, jednu podpaletu vrhunskih svilenih mehanizama u postupanju prema nama - od besprekorne nežnosti do sposobnosti čitanja misli u onim odnosima koje doživljavamo najdubljim i najčvršćim.

Ali mislim da ako i pokušamo da ih sad nabrojimo sve, nećemo se među svim tim toliko puta opevanim divljenja vrednim osobinama setiti jedne, nepravedno zanemarene - oslonjivosti! 

Znate onaj osećaj kad vam se tlo otvara pod nogama i okolnosti u kojima se kao Alisa nenadano nađete prete da vas usisaju u crnu rupu neizvesnosti - i tu je baš taj jedan par ruku za koji se možete uhvatiti i zaustaviti kovitlac preteće opasnosti. Odsudni momenti ili ne, planirano ili neočekivano dešavanje za koje u datom momentu ipak nismo spremni, sve je to daleko lakše kad nas neko podrži. Ima ljudi koji se tu nađu igrom sudbine kao podrška, ali moja zapažanja kad je oslonjivost u pitanju se odnose na one ljude koji su, kad bolje pogledate, uvek tu. Oni  vojnici prijateljstva, koji su rešili da obuku odoru principa odanosti i više je nisu skinuli. Svi oni ljudi koji znaju da se o dogovorenom ne pregovara i koji su tu i u dobru i u zlu. Svi oni ljudi koji su kao zavet koji stoji i ne preipituje se više.

Ne znam za vas, ali za mene je ovo jedna od suštinskih vrednosti ljudi kod kojih je prepoznam jer  oslonjivost u sebi sadrži toliko predumišljaja, toliko rešenosti -  da ćemo biti tu (bez obzira na sve), da ćemo ostati dosledni i da smo, jasno je iz prethodnog, nečemu posvećeni. U današnje vreme, mogućnost da se oslonimo na nekoga je jedna od najsigurnijih kuća naše duše,  oaza iz koje možemo okrepiti duh iscrpljen od borbe sa stvarnošću koja skoro nikad nije bila tako dinamična. 

Kakav je to blagoslov znati da je neko sigurno tu i da će zaista učiniti sve što može da nam u nekoj našoj maloj ili velikoj borbi pomogne, makar dajući signal da nismo u tome sami, a još više, da nije sve ljudsko izgubljeno u preplavljujućem trendu narcisidnosti i egocentrizma.

Tvrdim da je oslonjivost nešto najbliže savršenstvu što možemo sami da dostignemo uz dosta truda. Gde bi ovaj svet bio kad bi svako bio nekome oslonac, a još više kada bi mnogi ljudi koji su bez podrške i oslonca češće osetili da mogu da se oslone. Kolike bi nas to sveprisutne anksioznosti oslobodilo! Pa čini mi se da bi gravitacija popustila od tog osećaja poletnosti i lakoće življenja.

Zato, budite nekom oslonac. To je pod vašom kontrolom i ako ste dovoljno rešeni, vremenom će vam to postati rutina. Jer, malo li je znati da ste nekom oslonac i izvor sigurnosti, danas kad se pred našim očima smenjuju epohe i svetovi?! 

I ne zaboravote da dok osvajate svoj komada savršenstva, se podsetite koliko je lepo osloniti se na nekoga uz stihove Olivera Mandića: Osloni se na mene sad ti, veruje mi sve, dajem ti svoju reč, da i u dobru i zlu, ja biću tu da te tešim i nasmešim...