Otisak u beskrajnom oblaku

Odavno je poznato da razvoj industrije i u širem smislu i samog čovečanstva nije tako bezazlen i jednosmeran proces. Ono što je nekad bila potencijalna opasnost, sa radnim imenom 'efekat staklene bašte', sad je postala opipljiva ekološka pošast u kojoj ubiremo plodove svog delovanja. Ispostavilo se da priroda i globalni ekosistem nisu u stanju da podrže i isprate sve nuspojave ogromne proizvodnje koja korelira sa proždirućom potrošnjom na nedovoljno jasan način (po analogiji sa fenomenom kokoška i jaje, ne može se sigurno reći šta od ova dva uzrokuje koje), te da digestivni trakt ovog sve aktivnijeg organizma koji se sastoji od preko 7 milijardi molekula, izbacuje mnogo više štetnih produkata na koje nismo računali dok smo sebi spremali gozbu. Bez sumnje, najveći udeo u rezultanti ove štete ima naftna industrija i industrija uopšte, ali to je ipak ogledalo naših potreba i bilans našeg delovanja jer je izazvano i upravljano našim potrebama. 

U globalnoj ekološkoj katastrofi, čiji, verovatno, prvi talas proživljavamo kroz pandemiju virusa, u nastojanju da apeluju na savest pojedinaca, odnosno kroz pokušaj tzv. ekološkog osvešćivanja ljudi, stručnjaci koji se bave ovim pitanjem kreirali su još jednu slikovitu frazu 'ugljenični otisak'. Iza ove dve reči je sve ono što jedan čovek, odnosno svako od nas, doda efektu staklene bašte na nivou godine, ili preciznije rečeno, koliko tona ugljen-dioksida pojedinac ispusti u atmosferu godišnje. Iznenadili biste se, kad bismo ušli detaljnije u ovu analizu, koliko je to zapravo potencijalnog otrova koje ispustimo samo dok živimo svoju dnevnu rutinu, ali ne bih sad da otvaram tu jako složenu temu. 

Nešto drugo mi prolazi kroz glavu kad razmišljam o tako jakim izrazima kakav je ovaj, 'ugljenični otisak'. Otisak je tako moćna reč. Otisak je trag, svedočanstvo, nepromenljivo i trajno, i tu je da ostane. Kad nam je važno da ukažemo na otisak koji ostavljamo u prirodi, naširoko i nadugo se bavimo analizama koliki je taj otisak i kako da se smanji. A šta je sa svim otiscima koje ostavljamo u nepreglednim prostranstvima naših mentalnih i psihičkih ekosistema? 

Na ovo razmišljanje me je navela jedna od milion vesti na koje sam danas naišla na takođe jednom od bezbroj kanala komunikacije koji najrazličitiji generatori istinitog ili neistinitog, korisnog i češće štetnog sadržaja koriste da nam dotaknu svest i tako ostave neki svoj otisak u našem umu. 

Naime, poznati estradni par se rastao, i to, po svemu sudeći, u mnogo manjoj pompi nego što je to bio slučaj svih tih par godina zabavljanja, dokumentovanih priprema venčanja, dana tokom kojih je region pratio nekoliko svadbenih proslava i na koncu, par meseci nagađanja da im je došao kraj. Sad je to proglašeno, jer, zaboga, dugo nisu objavili zajedničke fotografije na društvenim mrežama. Čak su možda već neko vreme objavljivali na ličnim nalozima na mrežama fotografije gde su, svako na svojoj strani bivše države, sami (i nasmejani). Ovo potonje je, čini mi se, najsigurniji dokaz da je veza stvar prošlosti, jer sve te usiljene i odglumljene sreće najčešće služe da se potisne stid i da se izađe pred ljude željne suza sa ikakvom rezervom kuraži i dostojanstva. 

Gde je tu analogija sa 'ugljeničnim otiskom', mogli biste pitati. Pa eto, dok živimo i krećemo se, svime onime što je utoljivanje naših fizičkih potreba (za hranom ,brzim i efikasnim transportom, za raznolikom garderobom i većim domom), mi stvaramo ogromne količine gasa koji će nas, u krajnjem, otrovati, ili prosto ugušiti. A da li za to vreme vidimo šta emitujemo u nastojanju da utolimo svoju potrebu da budemo savršeno srećni, voljeni i uspešni, po svim onim metričkim sistemima koje su nam putem društvenih mreža vrlo precizno nametnuti. Svi ti momenti sreće (prave ili odglumljene) odjekuju mnogo glasnije kad nje više nema jer smo uspeli da ostavimo otisak (ne)doživljenog momenta onog istog trenutka kad smo ga podelili sa desetinama, hiljadama, (milionima, ako smo se uvrstili u modernu influens elitu) pratilaca na društvenim mrežama. Isti ti, tuđih intima hroničari (što smo, svesno ili ne, svi mi, korisnici društvenih mreža i portala brzih vesti), koji su zabeležili u svojoj svesti taj otisak (a verujte mi, beleži se skoro po automatizmu, baš kao i vest s kojom počinjem ovu priču), pretvaraju se u strašni sud pred kojim se smanjujemo do mikrona jednom kad nestane povoda da se i dalje smejemo, grlimo, ludo volimo i dičimo svojim uspehom. Neverovatan je pritisak koji stvara društvena stigma kad se suočimo sa porinućem lađa na kojima smo plovili kroz neopisive raskoši emocija, luksuza i svih ostalih, ispostaviće se, iluzija opojnih poput francuskih vina. Inače, nepisana je zakonitost da smo i ta vina vrlo često  degustirali u momentima zanosa koje smo slali u etar, pravo u beskonačni oblak (tzv. cloud). Za potrebe otiska tako izrazito često biramo fotografije sa čašom vina, u stilu najiskusnijeg somelijera.

Volimo da kažemo, najčešće kad zaključujemo diskusiju o nepravdi - neko to gore vidi sve. Nekako oduvek u pokušaju da vizualizujemo i predstavimo Boga (vrhovnu silu, energiju - šta vam drago), imamo ideju čovekolikog bića sa bradom koji sedi na oblaku i gleda nas odozgo. Ono što mi se nameće kao nedvosmislena činjenica je da jesmo posmatrani, a sudeći po uvreženom nazivu za glavnu riznicu svih naših momenata (cloud, odnosno oblak), izgleda da smo bili vrlo intuitivni kad smo u predstavljanju više sile odabrali takvu poziciju u prostoru.

Ali, deluje da nismo imali u vidu jednu bitnu okolnost. U ovoj koncepciji više nisu anđeli i druge sile hroničari naše sudbine i dobrih ili rđavih dela, već smo baš mi sami ti koji marljivo ispisujemo stranice optužnice po kojoj će nam se eventualno suditi. 

Jer mi sami sve ovo vreme pravimo arhiv u velikim mašinama koje ni slučajno nisu na oblaku, već su vrlo opipljive i gabaritne, sačinjene od neprebrojivih nosača memorije, kablova i signalnih sijalica. Zovu se serveri i pamte sve što se nađe na internetu. Sami smo ih napravili, sami smo ih napunili sadržajem i sve aktivnije kroz njih ostavljamo svoj otisak da odjekuje u beskraju oblačnog prostranstva.

Ne mogu da se ne pitam da li prisustvujemo dvema pandemijama - jednoj koju uzrokuje virus koji napada naš organizam i stavlja na test naš telesni sistem, i drugoj, pritajenoj ili nedovoljno otkrivenoj, koja mehanizmima poznatim kao depresija, anksioznost, strah i različiti poremećaji, iskušava i lomi naš duh i onaj od njega neodvojiv sklop - našu dušu. Bojim se da pokušajima da odgovorimo tolikim nametnutim standardima uspeha emitujemo previše 'kvazi-društvenog otiska' kojim svi zajedno stvaramo jednu novu staklenu baštu - ispod koje više nema prostora za pravu autentičnu životnu radost.

Dok se trudim da kroz život idem sa maksimalnim obzirom prema prirodi čiji smo pripadajući deo, u svemu što radim pokušavam da doprinesem principu održivosti i ravnoteže, u ekološkom smislu. Ne mogu to isto da kažem za delovanje na nivou društvenih mreža i posredne (preko društvenih mreža) komunikacije sa drugim ljudima. Ali mogu i hoću da pokušam da smanjim svoj 'kvazi-društveni otisak' i da svoj život vodim po svojim merilima. Bez ogledanja u tuđim očima i bez gledanja svih tih života koje ljudi nude kao na tacni. 

Korak po korak, i ko zna, možda se jednom opet budemo smejali bez zamrzavanja momenta da bi bio uhvaćen kamerom telefona i prosleđen na oblak. Bez ciljeva u paru (#couplegoals) i bez ikakvih drugih namera. Samo radi osećaja sreće i dovoljnosti, po našim sopstvenim merilima za sreću i radost srca.

Jer nema sumnje - srećan je onaj koji sreću zna da oseti u svom srcu i pre svega onaj kome je za sreću malo potrebno.